Venecija

Bio je januar kada sam sa zetom Borisom krenuo za Firencu, kod čuvenog ajurvedskog profesora, Vaidya Bhagavan Daša, koji je često iz Indije dolazio u Italiju, gde je vodio školu u firentinskom ajurvedskom centru. Krenuli smo kolima iz Poreča, gde smo boravili svakog leta,  za Trst, a odatle vozom do Firence. Nakon obavljenih pregleda i ugodnog razgovora sa doktorom Dašom, zaputili smo se nazad. U blizini Venecije, u mestu Mestre,  trebalo je da presednemo u  voz za Trst. Greškom smo, umesto za Trst, krenuli ka Veneciji, ali se nismo mnogo uzbuđivali zbog pogresnog pravca, jer je udaljenost od Venecije do Trsta mala, a vremena je bilo dovoljno.

U Veneciju smo stigli brzo i  izracunali da na raspolaganju imamo dvadesetak minuta do povratka, pa smo odlucili da prosetamo. Zimsko vreme, hladna i oštra bura i vlaga nisu nam smetali da budemo opusteni. Miris mora i atmosfera tog trenutka su stvarali u meni osecaj da sam kod kuće. Bilo je jutro, ljudi su žurili na posao. U blizini železničke stanice je katedrala Marije od Nazareta, velika, bogato ukrašena crkva. Divio sam se njenoj monumentalnosti, stojeci na trgu. Katedrala je gotovo zaštitnički dominirala čitavim platoom, a njena mirnoca je bila u kontrastu sa uzurbanim koracima odsutnih i zamišljenih ljudi, koji su hitali svaki sa svojim mislima. Posmatrao sam zgradu neko vreme, bez jasne ideje kuda da krenem. A onda sam primetio da ljudi ulaze u crkvu, da je otvorena, i odlucio da i sam udjem. Mahnuo sam Borisu da cu biti u crkvi, dok je bio zauzet razgovorom na mobilnom telefonu.

Unutra je u toku bila misa. Mali broj, mahom starijih ljudi, sedeci je slušalo sveštenika. Sa desne strane je, u blizini ulaza, bila statua Bogorodice, sva u crnom. Odmah je na mene ostavila snazan utisak. Delovala je veličanstveno. Impozantna skupltura od glatkog, sjajnog, crnog kamena kao da je sirila nekakav neprikosnoveni mir, ispunjavajuci takvim osecajem citav prostor katedrale. Cekao sam kraj obreda, ni sam ne znajuci zasto sam se tu nasao i sta cekam. Uskoro se misa završila i malobrojni vernici su stali u red da prime naforu. Video sam jednog monaha koji je sedeo sa strane, odmah tu, kraj statue Bogorodice, i gestikulacijom ga pitao smem li da se priključim redu za pričesćivanje, na sta je klimnuo potvrdno glavom. Bilo je nas je svega sedmoro – osmoro, tako da sam se brzo našao ispred sveštenika koji je vodio službu. Duboko sam mu se poklonio. Morao sam dobro da se sagnem, jer je simpatičan starčić bio niži rastom. Što se moje percepcije tiče, sve se odvijalo normalno, do trenutka kada se nafora našla u mojim ustima. U momentu kada sam je jezikom prilepio uz nepce, doziveo sam duboku promenu. Osećaj topline je poceo da prozima moje grudi. Moja svest se snazno sirila. Iako svestan svega što se oko mene dogadjalo, prosireni unutrasnji osecaj svesnosti ucinio je da dozivljaj sopstva dominira citavim mojim unutrasnjim bicem. Poklonio sam se Crnoj Madoni, pre nego što sam napustio to sveto mesto.

Napolju, na svetlosti jutra, i na vetrovitom trgu, sve je bilo isto, ali sam istu sliku drugacije dozivljavao. Moj zet je i dalje vodio poslovni razgovor preko mobilnog telefona. Secam se da smo krenuli ka stanici. i uskoro se našli u vagonu. Moja spoljašnja svesnost kao da je bila fragmentisana, povremeno isprekidana uključivanjem u spoljašnja događanja, jer sam boravio negde u njenim dubinama, gde mi je bilo prijatno, i gde je sve odisalo mirom, i  punoćom, tako da nisam imao nikakvu želju za bilo kakvim razgovorom. Tokom puta do Trsta sam gledao kroz prozor, absorbovan unutrašnjim mirom.

Povratak u normalnu komunikaciju je bio postepen. Um je polako poceo da se aktivira, dok sam još bio izdvojeni posmatrač njegovog buđenja. Kako je um bivao aktivniji, moja svest je sve više gubila mogućnost samoposmatranja i jednostavno je krenula za njim. Sklapao sam, putujuci, mozaik onog sto mi se dogodilo. U Veneciji sam proveo najviše dvadeset minuta, u samoj katedrali, dakle, najvise petnaest. Ali utisak neocekivane “inicijacije” na jos manje ocekivanom mestu je bio tako snazan, da mislim da cu ga pamtiti do kraja zivota. Kao da me je neka sila dovela na misu, zapravo, na pričešćivanje. Mistični su putevi Boga  – pomislih. ‘’Tu sam, ne brini’’ – kao da mi je govorio. Razlicitim sredstvima, na razlicitim mestima, u razlicitim okolnostima i kostimima, ona je uvek ista, a autenticnost dozivljaja je istovetna.